Iz svakodnevnog rada sa pacijentima, bez obzira da li su od mene pomoć i podršku zatražili kao lekara ili psihoterapeuta, shvatila sam da se u nama bore mnoge sile i da većinu problema, briga i tuga stvaramo, kreiramo sami. Bitka je to! S jedne strane, pacijenti ubeđeni da rade za sebe i to da bolje ne može, a kad se ugleda druga strana medalje onda tek nastaje haos u njihovim glavama. Eto opet polarnosti: radim najbolje što znam i bolestan sam, a ispada da kada bih radio malo laganije (suprotnije) bio bih zdraviji. U glavama pacijenata to nije logično, ali jeste put ka izlečenju, a zatim i isceljenju. Pogledajmo objektivno na proces razbolevanja – da smo zaista radili najbolje što je za nas, ne bi se razboleli. Tu nastaje zaplet, pometnja. Raditi najbolje za nas nikako ne znači raditi najracionalnije, najbezbolnije, nejeksplicitnije, najlagodnije. Ne. To zapravo znači raditi iz sebe, tj. dozvoliti sebi da osećamo…

…. Nije lako u današnje vreme profesionalcu da podrži pacijenta na njegovom ili njenom putu ka izlečenju, a kasnije i isceljenju. Kada bih mogla da napravim grubu podelu pacijenata onda bi postojale dve osnovne kategorije: bolesni koji su spremni, da pored medikamentozne  (lekova narodski rečeno) i ostale terapije prihvate i psihološku podršku i oni bolesni koji to nisu spremni. Automatski ovi prvi imaju mnogo više šansi za uspeh terapije i izlečenje. Prva, nazovimo je otvorena grupa, opet se u daljem radu može podeliti na dve podgrupe: u jednoj oboleli prihvataju psihoterapiju kao meru podrške, potpore na njihovom putu ka izlečenju i kad stabilizuju svoje stanje ili se izleče (fizički, izleče telo) povlače se iz rada na sebi (do neke nove situacije i simptoma). Za razliku od ove podgrupe, postoji i podgrupa koja istinski prihvata rad na sebi – potpuno otvorena grupa, hvata se u koštac sa svojim mehanizmima odbrane, šemama po kojima su do tada bivstvovali, spremni su da dalje i dublje rade na svom ličnom rastu i razvoju, sigurno krčeći put ka svome isceljenju. Naravno, naše telo reaguje poslednje, prvo nam signale šalju naša psiha i duša. U procesu isceljenja idemo obrnutim redom…..

Pišem ovo jer želim da skrenem svima pažnju, kako pacijentima, tako i lekarima i psihoterapeutima na dva značajna problema, prepreke koje mogu da im otežaju rad. Jedan problem se ogleda u načinu na koji se bolesni “prebace” na drugi kolosek i posle terapije počnu potpuno suprotnu priču od dotadašnje, a rade je po istoj šemi (“Kad sam završila terapiju, sve sam ja to rasterala! Dosta sam živela za vas, sad živim za mene!” i tu ne bi ništa loše bilo kad bi se stalo, kad bi se zaista pacijentkinja okrenula sebi. Ovo je opet primer dve polarnosti: ili izgaram za vas ili ima da vas nema.). Drugi problem se ogleda u možda nemanju dovoljno želje, volje, hrabrosti da se više radi na sebi. Kao psihoterapeut osećam da dalje tu više nema rada, da se pacijent može slušati i podržati u pokušaju osnaživanja za svakodnevne aktivnosti, ali ne i da se sluša i podržu u smislu dubljeg rada na njemu ili njoj u cilju isceljenja. Odsluša ova podgrupa predavanja i o zdravoj ishrani i o isceljenju i o Bogu, posećuju razne, danas tako popularne, koučing (trening) programe (bila sam svedok da su neki bili daleko od delotvornih), počnu čak i da vas citiraju, ali kad pogledate u njih opet vidite staru šemu – nema autentičnosti. Autentičnost može i da boli, pa ih s jedne strane i razumem posle svega proživljenog, sve patnje i psihičke i telesne, samo im treba da dodaju ekstra bol i suze, neprijatna osećanja, sećanja. Mađarski pisac devetnaestoga veka Mor Jokai (Mór Jókai) lepo je definisao da “u bolesti čovek mnogo toga shvata što zdrav zaboravlja”. Kako i u kojoj meri to što shvatimo (osvestimo) ćemo znati i da promenimo i primenimo zavisi isključivo od nas samih.

Delim mišljenje sa profesorom Jerotićem kada kaže da fizičke bolesti ne bi trebalo izdvajati od čovekovog duševno-duhovnog života. “Hipokrat je jednom napisao: “Bolest ne dolazi odjednom, kao iz vedrog neba, nego je posledica dugog niza malih neznatnih grešaka protiv zdravlja, koje se nadovezuju jedna na drugu i rastu kao valjajuća grudva snega, dok se jednog dana ne svale na glavu grešnika”.  Ako se ovako pristupi bolesti, neretko, doživljava se unutarnji preobražaj; čovek je shvatio da je bolest tu zato da bi ga učinila strpljivijim, samim tim jačim, zrelijim, da je bolest učiteljica života koja ga ispravlja u njegovom dotadašnjem mišljenju i ponašanju, da ona postaje čak izvor snage i vedrine. Tada nam postaje bliska i najstarija definicija zdravlja koja potiče od grčkog lekara i filosofa Alkmeona, Pitagorinog učenika iz 5. veka pre Hrista, koja glasi: Zdravlje je harmonija suprotnih sila”.

 

Autor: Mr. sc. dr Olivera M. Ćirković, spec. pedijatrije, geštalt psihoterapeut, MA,EAGT

Izvor: Ćirković M.O. Tražim lek i nailazim na samu sebe. Beograd: Riznica; 2018.