Iz svakodnevnog rada sa pacijentima, bez obzira da li su od mene pomoć i podršku zatražili kao lekara ili psihoterapeuta, shvatila sam da se u nama bore mnoge sile i da većinu problema, briga i tuga stvaramo, kreiramo sami. Bitka je to! S jedne strane, pacijenti ubeđeni da rade za sebe i to da bolje ne može, a kad se ugleda druga strana medalje onda tek nastaje haos u njihovim glavama. Eto opet polarnosti: radim najbolje što znam i bolestan sam, a ispada da kada bih radio malo laganije (suprotnije) bio bih zdraviji. U glavama pacijenata to nije logično, ali jeste put ka izlečenju, a zatim i isceljenju. Pogledajmo objektivno na proces razbolevanja – da smo zaista radili najbolje što je za nas, ne bi se razboleli. Tu nastaje zaplet, pometnja. Raditi najbolje za nas nikako ne znači raditi najracionalnije, najbezbolnije, nejeksplicitnije, najlagodnije. Ne. To zapravo znači raditi iz sebe, tj. dozvoliti sebi da osećamo…
